„Tajna kuća” Rastka Jevtovića u paketu sa „Orasima”

U Kulturom centru Požega 11.novembra održana je promocija najnovijeg romana Rastka Jevtovića „ Tajna kuća” uz živu svirku pop rock benda „Orasi”. Ne samo što se bavi književnošću, muzikom (vokal benda „Orasi”) , Rastko Jevtović je i magistar književnosti, profesor srpskog jezika u Petoj beogradskoj gimnaziji nego je i aktivan na pozorišnoj sceni Beograda u radu kako sa svojom dramskom sekcijom u Petoj beogradskoj već i u različitim pozorišnim grupama.

Roman „Tajna kuća” je deo trilogije koja se bavi savremenim životom Beograda ali i šire, pa nam, za početak predstavite ovaj roman.

— Da, roman „Tajna kuća” je drugi u trilogiji i moja peta objavljena knjiga. Prvi roman i početak ovog koncepta je „Ko jede orahe” koji je izašao 2010. a u KC Požega je promovisan 24. januara 2012 . g. Veoma sam zadovoljan dosadašnjim reakcijama čitalaca a ono što me je posebno iznenadilo, da ne kažem– šokiralo, jeste to da je književna kritika otkrila da je ovo jedina knjiga ne samo u srpskoj nego i u svetskoj književnosti gde je pripovedanje dosledno u drugom licu tokom čitave knjige. Moram da napomenem da toga nisam bio svestan dok sam pisao knjigu, već da su mi to naknadno saopštili stručni ljudi koji su je pročitali i na tu činjenicu sam jako ponosan. Dok sam pisao knjigu bio sam u dilemama da li će to biti autentičan prikaz današnjeg Beograda, onakvog kakvog ga ja i mnogi doživljavamo, i moram istaći da do sada nisam imao ni jednu ozbiljniju negativnu primedbu na ovaj rad te smatram da sam uspeo u svojim namerama. Pripremam i već je blizu izlaska, koji se očekuje sredinom sledeće godine, treći deo ove trilogije kojom bih se upotpunila i zaokružila moja konceptualna namera kojom opisujem ili dajem sliku stanja intelektualnog i moralnog pada Beograda.

Kad kažete: „ intelektualni i moralni pad ”, u odnosu na šta se taj pad odnosi, zapravo, šta ste u opisu ili dijagnozi tog pada uzeli kao nultu tačku?

—U ovim knjigama sam se bavio padom u odnosu na osamdesete godine. Sigurno je da je taj pad počeo ranije i da je mnogo dugotrajniji, ali ja sam intelektualno potekao osamdesetih i svedok sam tih godina i svega što se od tada do danas dešava. Svedok sam šta je bio kvalitet, šta je bio jedan kulturni i intelektualni nivo, kakvi su bili međuljudski odnosi.., i mogu slobodno da zaključim da je Beograd u svakom smislu doživeo pad. Ništa od kvaliteta života u Beogradu sada nije bolje nego u tim osamdesetim osim ako ne govorimo o globalnim fenomenima kao što je internet, IT tehnologija, komunikacija ali, to zapravo nema veze samo sa Beogradom nego je to svetski fenomen. Što se tiče samog grada, on je– izgubio dušu!

A krivac za to je..?

—Sami Beograđani! Kad kažem – Beograđani, ne mislim samo na ljude koji su odrasli u Beogradu nego i na one koji su došli, kao i na ljude koji utiču na život u Beogradu. Iz ove situacije u kojoj se trenutno Beograd nalazi ima izlaza, naravno, život ide dalje...a i izlaz je u promeni svesti, promeni kulturne politike jer je to nešto što je najbitnije ali i u promeni obrazovnog sistema. Kada se bude formirala kulturna politika Srbije i promenio sistem obrazovanja, mi imamo neke nade i izglede...

Dolazimo do čudne situacije u kojoj govorite o „padu ”Beograda, imamo književno veče o tome u provinciji koja za sebe uvek tvrdi da je daleko ispod Beograda i čiji je večiti san i tajna želja– dostići ili doći u prestonicu. Šta u toj situaciji?

—Mislim da je jedina istina samo individualna priča ponaosob ali isto tako mislim i da je velika greška što ljudi ne ulažu u razvoj kulture u svojim sredinama bez obzira gde žive. Ljudi u malim mestima, u unutrašnjosti bi trebalo da se mnogo više zauzmu oko kulturnog napretka svojih sopstvenih sredina, da uzmu iz prestonice ono što je dobro i da to prenesu u svoje gradove, ali da razvijaju svoje autentične vrednosti koje postoje. U tom smislu, ali vas molim da ovo ne uzimate kao neku vrstu dodvoravanja ,mislim da zapadna Srbija ima ogroman potencijal što se tiče kulture koji je nedovoljno iskorišćen i ja zaista očekujem da se narednih decenija na ovim prostorima desi ili jedan ozbiljan napredak i eksplozija umetničkih pojava ili će, ako se neke stvari ne promene, nastati sve dublje i dublje tavorenje.

Pored pedagoškog, književnog, muzičkog, aktivni ste i u pozorišnom životu u Beogradu, počev od školskog pa nadalje..Kako niste nigde vezani nekim posebnim ugovorom, imate mogućnost da birate komade koje postavljate, pa nam recite kako se opredeljujete pri izboru teksta?

— Kao profesor srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji gde vodim i Dramsku sekciju u školskom teatru učestvujem i u radu nekoliko amaterskih i alternativnih teatara u gradu. Izbor komada prvenstveno zavisi od ideje, i to mi je osnovno čime se rukovodim, a da pri tome ne pravim razliku između toga šta je tradicionalan a šta moderan tekst. S obzirom da potičem, ako ovo nije malo nadobudno, iz jedne od „najpozorišnijih” porodica u Srbiji, počev od toga da mi je pokojni otac legendarni profesor Glume na FDU– Vladimir Jevtović, braća Ivan i Jakov – glumci, a ne tako dalek rod i Đuza Stojiljković, glumac, u toj pozorišnoj bliskosti sam odrastao i smatram da je teatar nešto najživotnije, nešto što je društveno angažovana pojava i nešto čime se svi ljudi bave. Sve je teatar, život je sam po sebi pozornica i svaki posao je jedna pozornica ...tako da nastojim da, ne samo mlade, nego i ljude svih generacija uključim u dramski život. Trenutno radim na jednom projektu na koji sam jako ponosan a koji se zove „Budi čovek”, po naslovu romana švedske književnice Grete Sutberg. To će biti jedna šokantna povest, a jedan student književnosti je napravio dramatizaciju ovog romana, u stvari uradio je copy–paste priču iz Švedske u Srbiju i sve apsolutno ima veze sa ovim sadašnjim trenutkom, predrasudama kojima smo još uvek sputani i ovim otuđenjem mladih ljudi koje je jedno teško oboljenje društva. Prošle godine sam s mojim đacima radio komad „Siroti mali hrčki“ što je , zapravo, jedan tradicionalan komad, pa se i po ovome vidi da moj izbor na prvom mestu jeste ideja a ne određenje teorije čemu tekst pripada.

Kad ste pomenuli alternativno pozorište, mislili ste na akademsko aleternativno ili baš alternativnu scenu?

— Na stvarnu alternativnu scenu. Jedan sam od osnivača jedinog crkvenog pozorišta a to je Scena pravoslavne omladine koja deluje pri Patrijaršiji i postoji još od 1998.g. pri Versko dobrovoljnom starateljstvu. Do sada smo imali nekoliko komada, recimo „Zemlja Nedođija” po tekstu Vladimira Nikolaja, a jedan od najuspešnijih „Quo Vadis Domine?” igrao se skoro pet godina i to ne samo na ovim prostorima nego i širom dijaspore u mestima gde žive Srbi. Takođe sam sudelovao u radu jedne alternativne grupe koja postoji pri KC Beograd, zatim radim i pri Centru za kulturu Stari grad odnosno Drama u civilnom sektoru, pri Jevrejskog opštini Beograd, Bitef teatru.. Ipak, od svih tih dramskih aktivnosti mi je najbitniji rad sa omladinom, sa populacijom od 15. do 30. godina, ali, moram da se pohvalim da već tri godine radim sa osnovcima. Ovom prilikom ću najaviti i komad koji bih jako voleo da svi vi vidite, a to je komad koji radim sa dvadesetoro dece iz raznih beogradskih škola koji se zove „Zmajeva dijeta”. Tekst je pisao doktor Jovan Bjekić koji je prošle godine dobio nagradu Radio Beograda za dramski tekst, a tema je zdrava i nezdrava ishrana kod dece. Radimo na ovom komadu, planirano je da bude postavljen u formi mjuzikla a premijeru planiramo sredinom decembra i to u Petoj beogradskoj gimnaziji. Tamo imamo odlične uslove za rad, pravu kamernu scenu sa profesionalnom opremom i čovekom koji je pravi profesionalac, organizator pozorišnih delatnosti, i evo ja smem da uputim javni poziv svima iz Užica i Požege da dođu kod nas na gostovanje, na našu scenu!

Na izuzetno atraktivnoj književnoj večeri uz muziku benda ” Orasi” (Aca Trubarac –gitara, Ljev Rjadčenko– bas gitara, Stanislav Stojkanović– bubnjevi, Rastko Jevtović– vokal) publika je imala priliku da u dobroj pop rok obradi čuje stihove naših poznatih pesnika: Rastka Petrovića ( „Ivicom Poovog gavrana”), Slobodana Rakitića („Ibar”), Stevana Raičkovića ( „Zapisi crnom Vladimiru” koju je Rastko posvetio svom preminulom ocu Vladimiru Jevtoviću), Vaska Pope („Odjekivanje”), Matije Bećkovića („Cetinje”), Miloša Crnjanskog („Ljubav”) uz napomenu da je od pesnika ili njihovih naslednika dobijena saglasnost za obradu stihova za potrebe benda.

Prisutnu publiku pozdravila je direktor KC Požega Slađana Petrović Varagić a književno veče je vodio rok publicista iz Požege Goran Živanović na čiju inicijativu su ovo veče i promocija oranizovani. Napominjući da prijateljstvo sa Rastkom Jevtovićem potiče od zajedničkog prijatelja Baneta Loknera , Goran Živanović se prisetio i poznanstva s Rastkovim ocem Vladimirom koji je, kako je istakao bio njegov idol mladosti još kao voditelj izuzetno popularnih radio emisija sedamdesetih „Zeleni megaherc” i „Putokaz”. Razgovor se, u duhu teme koju knjiga obrađuje, kretao linijom onoga što je Beograd bio sedamdesetih i osamdesetih i opštem duhovnog i moralnog pada u sadašnjem trenutku, kako je Živanović na jednom mestu istakao:

—Svi mi koji smo u Beogradu živeli sedamdesetih i osamdesetih i koji smo se kao svedoci i učesnici nekog života koji se na bilo koji način ticao kulture možemo samo da potvrdimo prošlo vreme kada je Beograd bio jedan od centara Evrope ali i jedan od centara sveta. Period u kome su sva velika svetska imena muzike, slikarstva, pozorišta , filma dolazila u Beograd jednako kao i u bilo koji glavni grad na svetu, bio je period u kome je ovaj grad, i ova zemlja, bez ikakvih potpisa bila deo te Evrope. Današnje vreme, u kome mi čekamo da nam neko potpiše i da nam kaže da li smo deo Evrope više nema ni traga od ondašnjeg duha i ondašnje duše. Zašto je to tako, pročitaćete i u Rastkovoj knjizi.

Uz naizmenične žive primere i komentare potkrepljene činjenicama i mišljenjima ostataka autentične beogradske kulturne elite koje su navodili autor i Goran Živanović, u raspravu o sadašnjem vremenu uključila se i publika. Tražeći odgovor na pitanje: dokle smo i zašto ovde stigli, malo toga se dotaklo politike a više samih nas u bezvoljnom stanju uz nesređen obrazovni sistem i haotično stanje svega što se podvodi pod kulturu u današnjem trenutku. Odgovor na to: zašto je kod nas sve tako kako jeste, palo i posrnulo, čini se najbolji odgovor je dala jedna srednjoškolka koja je prilazeći da kupi svoj primerak knjige uz posvetu, izjavila :

—Želim da pročitam Vašu knjigu, mada svi pričaju da ovoj državi ne trebaju obrazovani mladi ljudi.

M. N.